Iznenadjujuce je kako neki ljudi vide samo usku sliku zivota,okruzenje,samo faktore u opsegu od 2 m.Interesuje ih samo ono sto se tice njih samih,guraju ka nekom cilju,koriste se prljavim precicama i "vezama" samo da bi uspeli.Sve sto imam da kazem je-fuj.
Kao prvo,postoji jedna tuzna istina.Istina je da svoju srecu dozivljavamo kao takvu tek tada kada shvatimo sta je nesreca,i to najcesce na sopstvenoj kozi,ali neretko i kroz primer drugih.Recimo,ja imam neki "neresiv" (objasnjenje:zasto navodnici-do sada sam naucila da nema neresivog problema,sem ako odlucis da je neresiv) problem.Cupam kosu i razmisljam kako da predjem preko toga.Onda mi drugarica javi da joj je mama umrla,na sta se moj problem smanji na velicinu zrna graska,i to onako trulog,iz kojeg curi sok.Boze,Mia,eto kakve ti je karte mogao podeliti zivot.
Dakle,poenta:od dobrog uvek ima bolje,od loseg gore.Smatraj se srecnim,u svakom pogledu.
Moja je prababa Stana govorila:Jedan tocak u blatu,drugi iz blata.I tako se vozis ceo zivot.Boze,ala je to bila mudra zena.Elem,ne treba razbijati glavu sitnicama,iako one zapravo i cine zivot.Nerviranje postoji samo zato da bi shvatio/la da se bez razloga nerviras.

Nego,opet sam se posvadjala.Ovo mi je rekord,dvaput u koliko vec vremena..? Nije ni bitno,nije rec o istoj osobi kao iz prethodnih postova.Rec je o jednoj osobi koja mi je vrlo draga,ruku bih dala za nju,ali me je uzasno povredila.Zapravo me je ponizila,dobila sam osecaj nize vrednosti.Nakon sto sam mu rekla sta mislim,okrenuo se i otisao.Uz par komentara,vezanu za temu nase rasprave.Nisam ni mogla da se objasnim sa njim posteno.Sada je ON ljut na MENE,a ON je KRIV.

Uf,zvucim kao dete od 5 godina,kao"on je prvi poceo...!" Ne svadjam se cesto,ali kada dodje do te kapi koja prelije casu..Strava i uzas.Mozda bi i trebala cesce da se svadjam,da stupam u manje konflikte,tako da bi se bolje snasla sad u ovoj vecoj svadji.Ali,stvarno:ja sam uvek tu kada me trebaju,sta god,u bilo koje doba dana i noci.Jako me je uvredio,a najvise me boli to sto ili se pravi da nije nista uradio,ili iskreno ne shvata.Ne znam da li sam jos uvek pod utiskom,ali smatram da se bas ruzno poneo prema meni.Poznavajuci njega,tvrdoglavog magarca,opet cu ja doci da se izvinim.Ali zasto? Valjda sam JA ovde zrtva.Ne znam vise,znam samo da jako boli.A,uopste,da li bi bilo ispravno da se pomirim sa njim?Ako mi je prijatelj,valjda mi ne bi to ni uradio...Mozda je sudbina bas i poslala ovaj dogadjaj,kao neku vrstu samara,otprilike:"Pa,dobro Mia,sta ti radis uopste?!"
Ja ga poznajem najbolje.Mozda ne bas najbolje,ali dosta dobro.

Necu da se opterecujem time,razmisljam da istrajem.Ja koliko sam se menjala-menjala sam se.Sada sam se nekako-"utvrdila" ,mislim,imam neke svoje principe kojih se drzim.Kada nece da razgovara-ne mora.Ali je to glupo i detinjasto ponasanje.Dosta sam ja izigravala "mamu".Ako shvati-shvatice.Ja vise ne popustam.
Nemojte misliti da nisam vagala vrednosti-jesam.Sta mi je vaznije:prijateljstvo ili ponos? Ali sam ubrzo shvatila da je rec o necem dubljem,o njegovoj promeni ponasanja.Uvek su me ucili:ne mozes promeniti ljude,njihovu sustinu.To mogu samo oni sami,a i to tesko. Zato shvatam da moram da ga pustim,da razmisli,pa sta da se radi.Ali mi je jako drag,blizak i mio.Duhovit i dobar.Ali ovo je nit koju ne smem da presecem.Za moje,a i njegovo dobro.

:)