Bozic


Danas je pravoslavni Bozic.Ja licno nisam narocito pobozna.Kada me pitaju da li verujem u Boga,ja se zbunim,jer ni sama ne znam odgovor.Da ne verujem,ostro je reci,a i nije tacno.Da verujem,suvise je snazno reci.To uzasno zbunjuje,oduvek sam mislila da je po pitanju religije i Boga,ili jesi ili nisi vernik.Da li verujes? Da ili ne?
Nalazim sebe u situaciji da se pomolim.Recimo,ako je magla a meni draga osoba leti,ja se pomolim da bude u redu.Ili ako se nesto desilo mojim najblizima,nekoj vrlo dragoj osobi,ja se pomolim da bude dobro.Ne molim se ja onako kako i drugi.Nego nekako u sebi.Pa onde se zapitam:da li se ja uopste nekom obracam ili samu sebe pokusavam da utesim i uverim da ce sve biti u redu?Onda sebe smatram nezahvalnom,jer molim se samo kad mi je nesto potrebno.Ne znam ni da li se molim Bogu ili nekoj visoj sili,samo kada osetim da mi je potrebno nesto,a to je van moje moci.Nikad se ne molim recimo za nove pantalone ili patike,pa nisam ja toliko povrsna.Kada mi je izrazito tesko,a nemam kome da se obratim.A onda se zapitam,da li pricam sama sa sobom ili se nekom obracam?Da li postoji neka visa sila koja prati moja dobra dela,pa onda na osnovu toga zakljuci jesam li ja zasluzila da mi baka bude dobro,ili majka posle nesrece,ili nisam?
Kada razmislim jos vise o tome,moglo bi se reci da je ljudima potrebno da veruju.U bilo sta.Pa makar to bilo i u Deda Mraza.Ne verujem da tamo negde na nebu sedi jedan veliki covek i kontrolise zivote ljudi-konce srece drzimo sami.Tu se onda uplice i sudbina,ali i fizika...Nekako mi je potrebno da verujem u neku visu silu,u neku ravnotezu izmedju dobra i zla.Recimo,da se moje postenje isplati jednog dana,bez obzira sto su mnogi ljudi,"precicom",losim putem nepostenja,stigli do cilja.Istrcacu ja ovaj maraton,sigurna sam,i docice dan kad ce mi se sve vratiti.Ali dobra dela ne cinim sa prethodnim planom,kao: "sta cu ja time dobiti" .Jednostavno nisam takva osoba.A,kad se o tom razmisli,to ni ne bi bila dobra dela,vec susta suprotnost istima,zar ne?
Jedno je sigurno:kad se izgubi vera,bilo koje vrste (vera u Boga,u sudbinu,u Deda Mraza,u bolju stranu ljudi,u uspeh,u ljubav,u prijateljstvo,u sebe) ,jadan je taj zivot.A da li onda uopste ima zivota?

Ovo su iskrene misli.Ali me pomalo podsecaju da neko filozofiranje,to iskreno ne pokusavam.Sada sam se nasmejala,setila sam se reci mog profesora istorije kada se obratio jednom uceniku:Ti mi nesto mnogo filozofiras...Filozofi su ljudi koji puuuno ispricaju a na kraju ne kazu nista!
Svako ima pravo na svoje misljenje.A da li je trazenje dublje sustine filozofiranje?
Ako jeste,ja se izvinjavam slucajnom posetiocu na eventualnom davljenju.
: )